Песни на македонски




Песни на македонски

Препев од италијански:
проф. Радица Никодиновска

Печатени во “Културен живот” 1-2/2010, јануари-ноември


*

Ti vorrei capovolta nel tempo
come fossi tu a dover crescere
osservando la vita
da una membrana sottile di carne.
E invece con pazienza
distilli il senso della creazione
ti fai grande volta celeste, mare
e vento che già sussurra il nome
della nostra discendenza.

Да можам назад во времето да те вратам
ти да си таа што допрва ќе расте
набљудувајќи го животот
низ тенката месеста мембрана.
А ти трпеливо
смислата на творбата ја цедиш
неизмерен небесен свод стануваш,
стануваш море и ветар и имињата
на потомството наше ги шептиш.



*

Aspettiamo in silenzio la piena
nella pianura ingravidata dalla pioggia
gonfia come un ventre bianco di salamandra.
Eccoci riuniti al bordo, all’argine inutile
sul ponte che aspetta il crollo, guardando
il delta deserto. Attendiamo l’onda
quella annunciata alla velocità costante
che travolge il corso e cancella la traccia.
Allora guardiamoci in faccia, accendiamo le
torce, mentre la cattedrale aspetta l’acqua
preghiamo gli idoli di una terra
torbida, senza scrittura.

молчешкум водите надојдени ги чекаме
во рамницата во дожд удавена
налик на саламандер со бел надуен мев.
еве нѐ заедно на работ, до некрепосна ограда
на мостот што чека да се урне,
не тргаме поглед од устието пусто.
Го чекаме бранот
буица здивена да дотече
патот да го однесе и трага да не остави.
Тогаш в лице ќе се погледнеме, свеќи
ќе запалиме и дур` катедралата водата ја чека
на божествата на земја една неспокојна, без молитвеник
ќе им се помолиме.



*

Bisogna aspettarli al varco i salmoni
al collo di bottiglia della foce
spauriti, mentre accalcano l’acqua
bisogna tendere la rete dove
la superficie si increspa di pinne
le branchie annaspano quel desiderio
che riproduce il transito di nuove
generazioni. Allora è il momento
di calare la rete, di tendere
alla gola il laccio, l’arpione aguzzo.
All’uscita della metro noi siamo
salmoni ignari verso la mattanza.

Лососите кај грлото на устието
во тесно треба да се начекаат
додека преплашени, во густо јато водата ја преплавуваат,
да се фрли треба мрежата
каде перки се препелкаат
а шкргите трескавично треперат од внатрешниот порив
за создавање породи нови.
Тогаш е вистинскиот момент
мрежата да се фрли, јажето да се затегне,
остриот харпун да се забоде.
И ние на излезот од метрото сме само
несвесни лососи на погуба осудени.



*

Non chiedete a noi
solo questo sappiamo: chi siamo e cosa vogliamo
per il resto ci sarà una ragione
un perché fondato su una norma
una legge certa da non interpretare.
Se le cose stanno così
è perché si saranno incontrati
avranno portato carte, grafici obiettivi
intorno a un tavolo, fino a sera
avranno chiuso l’accordo e firmato la tregua.
Ci saranno state tazze di the
certezze da dare, un aereo da prendere.
Se le cose sono andate così
ci sarà un motivo
vedrete: salterà fuori un libro
carta intestata che galleggia su un fiume giallo
una sentenza di tribunale, bibliografie.
E qualcuno avrà preso una decisione.

Што нѐ прашувате нас?
Та нели само знаеме кои сме и што сакаме
а за останатото мора да постои некоја добра причина
заснована на некое правило
на закон сигурен и без никакви дупки.
Ситуацијата е таква
зашто тие веројатно се сретнале
некакви карти и графикони со оболежени цели разгледувале
и дури доцна во ноќта
постигнале договор и примипје потпишале.
Сигурно испиле многу чаеви
Требало гаранции да дадат, возот да го фатат.
Ако така се одвивале работите
мора да имало добра причина за тоа
ќе видите и сами: сигурно ќе се некоја книга
или меморандум на површината на некоја жолта река фрлен
некаква судска пресуда, списоци некакви.
Некој сигурно правилна одлука донел.



*

Certo conosco il sapore dell’ago che punge la vena
ogni due mesi offro a quel becco
cianotico il liquido pigro e
intenso che mi abita
come un fiume placido che scorre d’estate:
se volete un poeta sappiate che non amo i torrenti
né le piene che invadono il letto e lasciano
limo sulla carta.

Се разбира познато ми е чувството на игла во вена забодена
секои два месеца клунот нејзин помодрен го хранам
со врелата и инертна течност што во мене живее
како река што лете спокојно тече:
ако сакате поет знајте тогаш дека брзаци не сакам
ниту буици што надвор од копитото се излеваат
ниту тиња на хартија.



*

Siamo come barattoli pieni
di spezie nella cucina
con le tisane da scegliere con cura
siamo l’ortica, il tiglio e la melissa.
Ci vuole la pazienza vegetale
che riempie la fatica dei balconi
per essere vetro fine che ama
la polvere, l’odore indifferente
delle essenze.
Mettete in infusione le nostre viscere
bollite come pesci o patate
e poi colate il succo rosso
che si incrosta al fondo della tazza.

Како тегли сме во кујната
со билки ароматични полни
со чаеви грижливо бирани
ние сме коприва, липа и матичник.
Нам трпението на билките ни треба
што опстојуваат во задушните балкони
за стакло фино да станеме кое
правта ја сака, неумоливиот мирис
на есенциите.
Ставете ги нашите утроби во вода да отстојат
како риби или компири варени
исцедете го потоа црвениот сок
што на дното од шолјата се згрутчува.



*

Chi di noi porterà la fiaccola in cima
e da quella altezza guarderà i delta deserti
che conservano fatti elementari? Chi vedrà
le città, i viali annegati di pioggia
i cieli verticali? Nessuno
conosce gli esiti, gli accordi fatti
le convenzioni che reggono
le strutture complesse
e i frutti massacrati che paiono misere
grate sottili a reggere cattedrali scoperchiate.

Кој од нас факелот на врв ќе го однесе
и од која височина ќе ги гледа опустените устија
во кои малку нешто останапо? Кој ќе ги гледа
градовите, булеварите во дожд удавени
вертикалните неба? Никој
не ги знае исходите , склучените договори,
конвенции што сложени структури
крепат
и плодовите искасапени налик на трошни
решетки бедни врз кои разоткриени катедрали лежат.





Nessun commento: